Priče o vampirima i vukodlacima odražavaju fundamentalne ljudske
strahove: strah od toga da će nam život biti ukraden, ili da ćemo sami
postati čudovišta. Ljudi ih pričaju da bi uplašili publiku, koja treba
da izvuče određenu pouku. Činjenica je, međutim, da je u istoriji bilo
događaja koji podsećaju na priče koje već vekovima prepovedamo, kao i
ljudi koji su otelotvorenje junaka tih priča. Predstavljamo vam 10
vampira i vukodlaka iz stvarnog života.
Od 1764. do 1767. stvorenje nalik na vuka, sa crveno-crnim krznom,
velikim zubima i oštrim kandžama, ubilo je između 60 i 100, a povredilo
najmanje 30 ljudi u francuskoj oblasti Ževodan. Najčešće je napadalo
nejake žrtve, poput dece i pastira dok su sami čuvali stoku. Za razliku
od vukova, koji najčešće ujedaju za ruku ili nogu, zver iz Ževodana je
žrtve ujedala za glavu ili vrat. Zbog čestih napada, neki su čak
verovali da je reč o dve životinje. Mističnosti ovog bića doprinosi i
činjenica da je bilo takoreći imuno na povrede i da mu nije bilo ništa
čak ni kada su dva puta pucali u njega iz neposredne blizine. Kada je
zver napala grupu od sedmoro ljudi, 1765. godine umešao se kralj Luj XV i
poslao lovce da je ubiju. Oni su je rainili i nakratko su poverovali da
su je i ubili, ali je zver 1767. ponovo napala. Seljak Žan Šastel je
ubio zver juna 1770, navodno osveštanim srebrnim mecima.
9. Grofica Eržebet Batori
Konačan broj žrtava mađarske grofice nije poznat, ali procenjuje se
da je ubila više od stotinu ljudi. Dvorac Čahtice (Slovačka), koji je
dobila kao svadbeni dar, pretvorila je u klanicu. Priče o njenom krvavom
teroru pronosile su se Mađarskom između 1602. i 1604. godine, da bi
ugarski kralj Matija II 1610. godine naredio istragu. Ispostavilo se da
su njene prve žrtve bile ćerke lokalnih seljaka, koje je namamila u
dvorac nudeći im posao, ali da je kasnije ubijala i devojke nižeg
plemićkog roda, koje su dolazile u dvorac da bi ih učila pravilima lepog
ponašanja. Umesto toga, brutalno ih je mučila, otkidajući im zubima
meso s lica i ruku. Pričalo se i da se grofica kupala u krvi svojih
žrtava, verujući da će tako sačuvati mladost. Nakon suđenja, na kome je
svedočila jedna njena sluškinja, zazidali su je u dvorcu, ostaviviši
samo malo otvore za ventilaciju i dostavljanje hrane. Urmla je četiri
godine kasnije, avgusta 1614.
Rodom iz Limburga (Holandija), Anri Garden je 1605. godine optužen za
likantropiju (pretvaranje u vuka). U svom priznanju je tvrdio da su ga u
vukodlaštvo uvukli Žan de Lu i još jedan neimenovani saučesnik.
Poprimivši obličje vukova, pratili su, ubili i pojeli dete, ispričao je
on. Garden je osuđen za vračanje i likantropiju i spaljen je na lomači.
Njegov saučesnik Žan de Lu (u slobodnom prevodu Jovan Vuk) uhvaćen je i
pogubljen dve godine kasnije u Hojzdenu.
Mersi Braun je živela u Egziteru (Rod Ajlend) sve dok 1892. nije
obolela i umrla od tuberkuloze. U to vreme umiranje od bolesti nije bilo
neuobičajena pojava, ali su Braunovi bili posebno zle sreće. Njena
majka i sestra umrle su od iste bolesti osamdesetih godina 19. veka, a i
brat joj je bolovao od tuberkuloze. Tri žrtve iste bolesti u jednoj
porodici pobudile su sumnje među seljanima, koji su odlučili da
ekshumiraju tela. Tela Mersine majke i sestre su istrulila, ali je
Mersino telo bilo potpuno očuvano. Prema nekim izvorima, kosa i nokti su
joj narasli, a telo se pomeralo. Naknadni pregledi pokazali su da
njenim srcem još teče krv, pa su seljaci došli do jedinog logičnog
zaključka: da je ona nemrtva i da je odgovorna za bratovljevu tešku
bolest. I žitelji drugih sela su pričali da su videli Mersi kako noću
luta. Da bi stali na put njenom tumaranju, izvadili su joj srce i
spalili ga. Pepeo su dali njenom bolesnom bratu da ga pojede, nadajući
se da će tako ozdraviti. Umro je pet meseci kasnije.
6. Peter Štump, vukodlak iz Bedburga
Bogati seljak iz Bedburga (Severna Rajna-Vestfalija) uživao je ugled u
svom okruženju, ali posle niza brutalnih smrti na njega je pala senka
sumnje. Pošto su ga stavili na muke, priznao je da se služio crnom
magijom i da mu je đavo dao čarobni pojas koji ga pretvara u vuka. U
obličju vuka prožderao je četrnaestoro dece, uključujući i svog sina i
dve trudnice. Osuđen je i pogubljen 31. oktobra 1589, a njegovu odsečenu
glavu izložili su kao opomenu.
Petar Blagojević je živeo u srpskom selu Kisiljevu sve do smrti 1725.
godine. Posle toga se nekoliko stanovnika istog sela razbolelo i veoma
su brzo umrli. Svi oni su tvrdili da im se Blagojević ukazao i da ih je
davio. Strahujući za svoj život, ljudi su iskopali njegovo telo u
prisustvu sveštenika i lokalnog zvaničnika. Telo mu je bilo potpuno
očuvano, kosa i nokti su mu porasli, a na ustima je imao svežu krv.
Seljaci su mu proboli kolac kroz srce, nakon čega je iz njegovih usta i
ušiju potekla krv.
Poznat i kao Pustinjak iz Sent Bonoa i Vukodlak iz Dola, Žil Garnije
je spaljen na lomači 18. januara 1573, pod optužbom za veštičarenje i
likantropiju. Pošto se oženio, jedva je izdržavao sebe i suprugu. Jednom
prilikom, dok je bio u lovu, duh mu je ponudio pomoć. Dao mu je mast
koja će ga pretvoriti u vuka i olakšati mu lov. Garnije je, međutim,
ustanovio da su mu omiljeni plen bila deca, a ne divljač. Priznao je da
je ubio i pojeo najmanje četvoro dece, kao i da je i supruzi donosio
meso kući. Više od 50 svedoka izjavilo je na sudu da ga je videlo kako
napada decu, bilo u ljudskom obličju, bilo u obličju vuka.
Arnaut Pavle je navodno za života imao susret sa vampirom, ali se
nije pretvorio u vampira, jer se namazao njegovom krvlju i jeo zemlju iz
njegovog groba. Ubrzo nakon povratka u svoje rodno mesto, selo Medveđu,
Pavle je 1725.godine pao sa velike visine i slomio vrat. Nakon što je
sahranjen na seoskom groblju, selom su počele da kruže priče da je Pavle
viđen nekoliko puta u toku noći. Meštani koji su izjavljivali da ih je
Pavle noću posećivao, umrli bi u roku od nekoliko dana. U strahu od
povampirenog Pavla, meštani su se okupili i zajedno sa seoskim
sveštenikom otvorili njegov grob. Telo mu je bili potpuno očuvano, a iz
očiju, ušiju, nosa i usta mu je tekla krv. Na sebi je imao košulju
natopljenu krvlju. Kroz njegovo telo proboli su kolac, a zatim su ga
spalili kako se ne bi vratio u svet živih i nastavio da progoni ljude.
Godine 1692. u Jirgensburgu (švedski deo Livonije) osamdesetogodišnji
muškarac po imenu Tis optužen je da je vukodlak. Priznao je, kao i svi
ostali sa spiska, ali se njegova priča razlikovala. U vuka se navodno
pretvarao na Dan Svete Lucije, praznik Sveti Jovan i u noći praznika
Duhovi da bi se borio protiv Sotoninih veštica i čarobnjaka i obezbedio
dobre useve i bogatu žetvu. Sud nije mogao da natera Tisa da prizna da
je sklopio savez sa đavolom, ali je strahovao da će njegova priča, a
pogotovo njegovo bavljenje narodnom magijom u korist zajednice odvratiti
stanovništvo od hrišćanstva. Tako je Tis bičevan i proteran iz grada.
Nema podataka o tome da li je to uticalo na žetvu u narednim godinama.
Dr Emir Vilijams, predavač na Univerzitetu Glindur, tvrdi da u
Velikoj Britaniji trenutno živi oko 15.000 vampira. Reč je o potkulturi
koja se hrani ili krvlju ili psihičkom energijom drugih ljudi. Dr.
Vilijams ističe da ne postoje neodložni razlozi da budu žigosani kao
“ludi, zli ili opasni”, kao ni za pretpostavke da je reč o mentalno
obolelim osobama. On dodaje da je njegovo zanimanje za ovu potkulturu,
koja se eventualno može uporediti sa određenim vidom religioznog
verovanja, čisto akademske prirode i da se njome bavi u okviru
antropoloških istraživanja.