Da li je čuveni mač Ekskalibur ostatak napredne civilizacije koja je vladala planetom?

Foto: skandalozno /pixabay

Ekskalibur

– mač kralja Artura, čuvena „grčka vatra“, Hanibalovo eksplozivno oružje, kao i mnoga druga legendarna oružja iz istorije ili legende, od davnina su privlačili pažnju ljudi jer je oduvek bilo jasno da su nešto posebno i da ne pripadaju vremenu u kojem su postojali. Da li su ta oružja ostaci nestale, napredne civilizacije ili su poklon neke vanzemaljske inteligencije koja je pohodila našu planetu u prošlosti?

Rakete sposobne da unište čitave gradove… Vatra koja gori u vodi… I mlaznjaci koji lete bez pilota…

Tokom istorije napredak u tehnologiji je vodio do razvoja moćnih oružja … Svakim sledećim smrtonosnijim od onog prošlog. Počeli smo s postavljanjem oštrog kamenja na vrh štapa, da bismo odjednom imali prave mačeve.

U Mahabharati je opisano 46 različitih vrsta oružja. Koristili su projektile vazduh-zemlja, moćno čestično oružje. Zapanjujuće je čitati o tim događajima starim toliko vekova u kojima su koristili oružje koje je danas u upotrebi.

Jesu li ta smrtonosna oružja proizvod ljudske inovativnosti? Ili su razvijena uz pomoć nekog drugog, više vanzemaljskog izvora?

I jesu li oni bili odgovorni za razvoj najsmrtonosnijih oružja ljudskog roda?

Zemlja. Pre 4,5 milijardi godina.

Zemljina utroba riga užarenu magmu. Munje se sa neba obrušavaju u prasku, a reke lave teku površinom. Još od samog početka vremena naša planeta se menjala, razvijala i bila uništavana strahovitim silama prirode. Zauzdavanje te prirode je pružilo čovečanstvu silan izazov i najveća dostignuća.

Sposobnost ljudskog roda da manipuliše vatrom je verovatno najveći događaj u istoriji ikada.

Kada smo dobili sposobnost vladanja vatrom, za ljudski rod se sve promenilo. Ali, kako su naši preci naučili ponovo stvarati i zauzdavati najnestabilniji i krajnje bitan Zemljin element? Je li to samo bio deo naše intelektualne evolucije? Ili je moguće da je to znanje došlo iz nekog drugog, možda vanzemaljskog izvora?

Kada uzmemo u obzir vatru mi zamišljamo sliku u kojoj naši preci trljaju štapiće, ali sve kulture su govorile da je vatra dar od bogova.

U predaji američkih domorodaca vatra je često opisana kao nešto što je ukradeno od sveta iznad. U legendama Maora ponovo vidimo krađu vatre od bogova. U grčkim legendama Prometej je ukrao vatru od bogova i dao je ljudima.

Kako je moguće da postoje tako slični mitovi o vatri koju su čoveku dali bogovi?

Prema teoretičarima o drevnim astronautima ta jeziva sličnost zapravo može biti dokaz da bogovi, ili možda vanzemaljska bića zaista postoje. Ako postoje, to možda objašnjava i kako je ljudski rod na kraju iskoristio vatru kako bi stvorio smrtonosnija i sofisticiranija oružja.

Ako bismo govorili o uticaju drevnih vanzemaljaca, gde bismo očekivali da vidimo taj uticaj?

To bi trebalo, najpre, biti u radu sa metalom. A vidimo li čvrste dokaze o ubrzanom i naglom skoku čovekovog rada sa metalom? Da, vidimo.

Počeli smo s postavljanjem oštrog kamenja na vrh štapa, da bismo odjednom imali prave mačeve. Prema arheolozima, prvi čovekov rad na oružju od metala počeo je u bronzanom dobu, negde oko 3300. g pre Hrista na Bliskom Istoku. Većina mačeva su bili od bakra ili gvožđa. Razmislite, zašto smo uopšte počeli raditi sa bronzom, niklom, i drugim mekšim stvarima s kojima je lakše raditi.

Prvi primer je gvožđe.

Ono je mnogo tvrđi materijal zbog kojeg morate imati mnogo višu temperaturu kako biste mogli raditi s njim, jednostavno je teži materijal za obradu.

Otprilike 1000 godina nakon pronalaska gvožđa nastupio je još jedan, čak i veći napredak: Otkriće čelika.

Niko, zapravo, ne zna kada su ljudi počeli praviti čelik. Neki kažu da datira iz 1000. g pre Hrista. Napraviti mač od čelika u drevnim vremenima nije bio lak zadatak. Morali biste doći do gvožđa visokog kvaliteta.  A oni uglavnom nisu mogli rudariti takvo gvožđe iz tla. Tada su otkriveni meteori koji su od čistog gvožđa i od kojeg su rađeni najbolji mačevi od čelika.

Oni su smatrani magičnim mačevima.

Uglavnom su bili dobro čuvana tajna, a sela bi imala jedan ili dva takva mača. Postojale su priče o vojskovođama koji su imali samo jedan cilj: Pronaći sve mačeve od čelika koji su ikada napravljeni i ugrabiti ih za svoju vojsku.

Nema sumnje da su kulture koju su mogle pribaviti čelik obično postajale gospodari sveta. Ali, dok kovanje gvožđa ne zahteva neko napredno znanje o metalurgiji, stvaranje čelika je kompleksniji naučni postupak.

Dakle, ko ili šta je bilo odgovorno za tu neverovatnu inovaciju?

U „Knjizi proroka Enoha“ vidimo nekakvu vrstu međusobnog delovanja između nebeskih bića i ljudi. Šta su nam dali? Dali su nam čelik. A legende idu unazad, ne samo do Biblije i Enoha, već do vremena Sumerana kada su čelik imali bogovi. Izrada mača je bio magični postupak u vreme pre moderne metalurgije. Sposobnost uzimanja prirodnog materijala i izrada mača od njega se smatrala delom čarobnjaka.

Nisu smeli pogledati seoskog kovača u oči, jer su se ljudi bojali da će ih ubiti njegov pogled. Kovaču nije bilo dozvoljeno da živi u selu zbog njegovih magičnih moći. Zamisao o obradi metala kao o nekakvom mračnom i magičnom postupku bila je toliko rasprostranjena u drevnom svetu da je u grčkoj mitologiji čak i Zevs sa sumnjom gledao na svog sina Hefesta, boga metalurgije. Hefest je bio zadužen za izradu ratne opreme bogovima.

Ali pravo čudo je učinio sa štitom za Ahila. Na njemu se nalazi ceo svemir. Ono što začuđuje u vezi tog štita je to što on nije samo statičan, on je živ, i on je nešto što ne izrađuju ljudska bića. To je užasavajuće, strašno, ta stvar će vas ubiti, i to samo svojom metafizičkom lepotom. I tako je on imao tu neobičnu sposobnost davanja metalu nekakvu vrstu života.

I zato je Zevs bio vrlo sumnjičav prema njemu i pokušao ga se rešiti. I tako ga je Zevs izbacio, a on je padao i padao, sve dok nije pao na ostrvo Lemnos. Na ostrvu Lemnosu postoji gradić po imenu Hefestija, dakle tamo je mesto koje je nazvano baš po Hefestu. Pre 3000 godina Hefestija je bio jedan od najvažnijih gradova u Grčkoj. A prema drevnim pričama Hefest je živeo među stanovnicima Lemnosa.

Grci su poštovali tog božanskog kovača i njemu u čast su izgradili spomenike.

Je li to mitološko biće moglo biti prisutno u drevnoj Grčkoj? Ako jeste, da li je on mogao biti ne bog, već drevni vanzemaljski posetilac? U grčkoj mitologiji se bogovi zamišljaju kao ljudska bića. Imamo književnost u kojoj postoji ceo niz slučajeva delovanja između ljudi i bogova.

Veoma jasno je kazano da je znanje o izradi mačeva dobijeno direktno od bogova. A ti bogovi nisu bili likovi iz mašte naših predaka već su bili stvarna bića. Je li zaista moguće da je veština naših predaka u kovanju metala i izradi oružja stečena uz pomoć vanzemaljskih bića? I jesu li priče o mačevima koji imaju magične moći nešto više od pukog dela mašte?

Teoretičari o drevnim astronautima veruju da se odgovor na to može pronaći na drugom kraju sveta, u Japanu.

Japan, 700. godina naše ere

Tu su se, prema legendi, izrađivač mačeva Amakuni i njegov sin Amakura zatvorili u svojoj kovačnici kako bi iskovali savršeno oružje. Sedam dana i noći su se molili Šinto bogovima da ih vode u tome. 31 dan kasnije izašli su iz izolacije sa napravljenim mačem sa jednoseklom oštricom koji nije bio nalik ni jednom drugom maču.

U to vreme su se koristili mačevi s dvoseklom oštricom kineskog dizajna, koji su bili nezgrapni, teški i glomazni.

Amakuni je počeo ponovo učiti sve što je znao o metalurgiji i nakon mesec dana je konačno izašao iz svoje kovačnice s tim mačem s jednoseklom oštricom i linijom zakrivljenosti. Svi izrađivači mačeva u tom području su mu se rugali. Svi su mu se smejali. Mislili su da je
smešan, te da nije znao šta radi. „Ne radi se to tako.“ Kada je car sledeći put otišao u bitku, i kada se vratio, Amakuni je stao na prag svoje kuće i počeo brojati mačeve: 2, 10, 15, 20, 100, 200 mačeva, i nijedan nije bio slomljen.

Car ga je pohvalio i rekao mu, „Ti si najbolji izrađivač mačeva ikada.“ Od tada su svi pratili taj dizajn. Kakva se to tajna nalazila iza
Amakunijevog radikalnog novog dizajna?

I šta, ili ko, ga je nadahnuo da odstupi od dizajna koji je bio u upotrebi više od 1.000 godina? Da li samo bio ispred svog vremena? Ili je zaista bio vođen sa drugog sveta tokom sedam dana i noći dok su se on i njegov sin molili Šinto bogovima?

Istorija japanskog mača ima dugu i promenljivu prošlost koja seže sve do mitološkog verovanja da je Omikami, boginja Sunca, dala svom unuku mač kada ga je poslala dole da vlada Zemljom. Prema verovanju samuraja, uzvišena bića po imenu Kami stvorila su ljudski život.

Ali da bi ljudi iskusili božansku narav Kamija moraju se podvrći ritualima čišćenja koji se uvek izvode kada se izrađuje novi mač. Pre početka okupate se i obučete čistu odeću. Svi vaši pomoćnici se mole i traže pomoć od bogova. Zapravo, postoje izrađivači mačeva koji pevaju dok kuju mač, jer čekić dok stvrdnjava metal takođe prenosi i to pevanje na njega.

Jesu li izrađivač mačeva Amakuni i njegov sin Amakura zapravo bili u kontaktu s Kamijem? I je li moguće da ti budistički bogovi nisu došli iz duhovnog sveta, već iz vanzemaljskog, kao što to veruju teoretičari o drevnim astronautima? Jesu li tuđinska bića izabrala Amakunija, najvećeg izrađivača mačeva tog vremena, kao nosioca znanja za tu novu tehnologiju?

Kada ljudima date neke određene moćne stvari onda morate pronaći vrlo inteligentne ljude koji će ih koristiti. Ono što svuda pronalazimo
je da ako bi bogovi dali izvanredne mašine, uključujući vatru i drugu tehnologiju, morao bi postojati neko ko bi znao s njima upravljati, visoko obučeno ljudsko biće.

Drugi primer Amakunijevog rada, mač Kogarasu Maru, legendarni mač iz japanske istorije, nalazi se u japanskoj carskoj kolekciji. Ali današnji učenjaci i naučnici su imali velike poteškoće u rešavanju tajne njegove neverovatne snage. U slavnim pričama se japanski čelik uvek koristio za izradu samurajskog mača.

To je vrlo teško uraditi ponovo jer neki od tih postupaka znaju biti neverovatno osetljivi zbog tačnosti u postizanju temperature.

Neke od funkcija su njegova savitljivost i način slaganja mnogih slojeva, kao i njegova neverovatna čvrstoća i otpornost na koroziju, što vam je u stvari i potrebno da bi nešto ostalo oštro. Da li činjenica da današnji izrađivači mačeva nisu mogli postići isti kvalitet Amakunijevih mačeva dalji dokaz da ga je tome podučila neka naprednija rasa?

I sadrže li ti drevni mačevi nekakvu tehnologiju koju tek treba da otkrijemo?

U šingonskom budizmu mačevi su živa bića. Samuraj ne bira mač. Pitanje je u stvari, je li samuraj dovoljno prikladan za taj mač? Bira li mač njega? Da li filozofija šingonskog budizma da mač bira svog vlasnika samo primer rane ljudske sklonosti projektovanja duhovne svesti u nežive predmete?

Ili su drevni izrađivači mačeva poput Amakunija zaista posedovali znanje sa drugog sveta?

Znanje da mačevi, poput drugih smrtonosnih oružja, nije stvorio čovek, već imaju božansko ili vanzemaljsko poreklo? Prema legendi je jedan takav mač možda postojao u 15. veku u Francuskoj, mač Jovanke Orleanke.

Kada su Jovanku Orleanku uhapsili i izveli pred „Crkveni sud“ njeni tužioci su bili odlučni da dobiju informacije o njenom maču. Tužioci su bili opsednuti time da saznaju nešto o njenom maču jer je mač Jovanke Orleanke bio poznat po svojim legendarnim moćima, božanskim moćima.

Jovanka je tvrdila da su je glasovi, anđeoski glasovi, vodili do mača. Rekla je da ga je pronašla skrivenog iza oltara posvećenog sv. Katarini od Fierboisa. Kazano je da je sam mač iskovao arhanđeo Mihail, a onaj koji bi ga posedovao bio bi nepobediv.

To se tačno i desilo kada je Jovanka rukovala tim mačem, noseći ga sa sobom u bici za Orlean. A to je bila presudna bitka koja im je omogućila da postave kralja Čarlsa VII na francuski presto. Je li moguće da su Jovanki Orleanki taj nepobedivi mač dali vanzemaljci koje je zanimala budućnost Francuske?

Teoretičari o drevnim astronautima veruju da je takvo nešto ne samo moguće, već i verovatno. A ukazuju na legendarnu priču o kralju Arturu kao dokaz za svoju tvrdnju.

Kralj Artur je imao dva mača. Mač u kamenu koji je dokazao da on mora biti kralj je prvi. Kada čujemo priču o tom veličanstvenom maču zabijenom u kamen kojem je virila samo drška, a samo je kralj Artur bio sposoban izvući ga napolje, počnemo da razmišljamo o nekakvoj vrsti biometrijskog bezbednosnog sistema.

Mi danas imamo pištolje iz kojih se može pucati samo ako drška prepoznaje vaše otiske prstiju. Je li moguće da je mač u kamenu bio posebno kalibrisan tako da prepozna biometriju kralja Artura?

Mislimo da jeste. Znamo da zvuči ludo, ali mi samo kažemo da je ono što je danas otkriveno ponovno otkriće onoga što je postojalo pre više hiljada godina.

Prema pričama o kralju Arturu, mač za kojeg se govorilo da je izvučen iz kamena nikada nije bio korišćen u bici. Njegovo oružje je bio legendarni Ekskalibur. Mač Ekskalibur mu je dala gospa iz jezera kada se iz vode pojavila ruka i predala mu magični mač. A prema drevnim beleškama taj mač je sjajio svetlošću 30 sunaca i zaslepio bi njegove neprijatelje.

Za mač kralja Artura se pričalo da isijava svetlost i energiju kada bi se borio protiv čudovišta. Znači, imamo mačeve kao magične predmete, kao i sumnju da bi tu moglo postojati pogrešno tumačenje tehnologije.

Iako istoričari još uvek raspravljaju jesu li priče o kralju Arturu temeljene na činjenicama, 1998. su arheolozi pronašli komad od škriljca iz 6. veka sa njegovim imenom, u njegovom navodnom rodnom mestu, Tintagel u Engleskoj. Ali, ako je kralj Artur zaista postojao, mogu li legende o njegovim neverovatnim mačevima takođe biti istinite?

Ako jesu, sugeriše li to da su vanzemaljski posetioci zaista pružili ljudima oružje koje nije s ovog sveta? Možda se odgovor na to može pronaći u drevnom Rimu istražujući legendarnu bitku, onu koja je uključivala masovno svedočenje fenomena na nebu.

Rim. 27. oktobar, 312. godine nove ere

Svrgnuti car Konstantin se na Milvijskom mostu priprema da preuzme svoj presto od Maksencija. On svedoči pojavi na nebu koju će kasnije opisati kao krst koji je lebdeo iznad njega. Tu viziju tumači kao znak hrišćanskog boga. Sledećeg dana su Konstantin i njegova vojska nosili simbol „Hi-ro“ na svojim štitovima i zastavama, jednim od najranijih simbola u obliku krsta kojeg su koristili hrišćani.

Kada su iz bitke izašli kao pobednici, hrišćanstvo je postala službena religija u Rimskom carstvu. A svet se nepovratno promenio. Ali, da li je objekat u obliku krsta kojeg je Konstantin video na nebu zaista bio znak od Boga? Ili od neke druge izuzetne sile?

Znakovi izgledaju kao da su u obliku krsta, ali i avioni mogu biti u obliku krsta, jer trup i krila aviona nekome ko gleda prema gore izgleda poput krsta. Naravno, u ono vreme nisu znali ništa o takvim stvarima. Postojali su i drugi važni znaci koji su bili viđeni otprilike u isto to vreme, a bili su opisani kao raspela na nebu. Da se takve stvari danas pojave na nebu mi bismo ih opisali potpuno drugačije.

Je li moguće da je Konstantin umesto krsta koji lebdi na nebu zapravo video nekakvu vrstu vanzemaljske letelice? Je li moguće da je Konstantin pobedio zato što su vanzemaljci stali na njegovu stranu i na taj način nepovratno promenili ljudsku istoriju?

Ali, prema teoretičarima o drevnim astronautima postoje čak i snažniji dokazi da je car Konstantin imao autentičan susret sa vanzemaljcima. Ubrzo nakon bitke kod Milvijskog mosta rekao je da je došao u posed moćnog novog oružja poznatog kao „grčka vatra“ koje je bilo najrazornije oružje tog vremena, a za njega je kazano da su ga Konstantinu dali anđeli.

Pričalo se da je gorelo tako divlje i uz veliku temperaturu da se i za vreme najvećih kiša vatra ne bi ugasila, a kada bi se bacilo u more, nakon što bi potonulo, još uvek bi gorelo na dnu okeana.

U jednoj bici je Vizantince napalo 1800 persijskih brodova, a samo 15 ih je uspelo pobeći. Sve ostale je uništila takozvana „grčka vatra.“ A princ Igor koji je napao Bizant 941.  učinio je to sa flotom od 1000 brodova. Samo njih 10 se vratilo kući. Ali možda i još više zapanjujuće od neverovatne snage „grčke vatre“ je činjenica da je danas naučnici nisu u stanju napraviti, čak i nakon 1600 godina.

Naučnici su pokušavali identifikovati šta je u stvari „grčka vatra“ decenijama, ako ne i ceo vek. Niko još nije dao zadovoljavajući odgovor na to. Najlogičniji odgovor je da se radi o nekakvoj vrsti nafte, jer je poznato da nafta nastavlja da gori kada dođe u dodir sa vodom. Mislimo da ona ima nekakve veze s fosforom i magnezijumom, jer kada se pomešaju s vodom skloni su da eksplodiraju.

Sastav „grčke vatre“ nije bio poznat čak ni onima koji su koristili to oružje, jer je sistem raspodele zahtevao više ljudi za rad s njom. Ono što je zanimljivo u vezi „grčke vatre“ je da je funkcionisala jedino kada su različite komponente radile zajedno, kao jedna celina.

Svakom komponentom je upravljala različita osoba, pa ako bi neko bio zarobljen ne bi mogao odati „tajnu grčke vatre.“ Ali, što je bilo to tajanstveno oružje? I još važnije, odakle je došlo? Jedna priča kaže da su „grčku vatru“ Konstantinu dali anđeli. Anđeli bi trebali biti prijateljski nastrojena stvorenja koja šire mir i ljubav, a sad odjednom imamo tog „anđela“ koji daje najsofisticiranije oružje u istoriji ljudskog roda Konstantinu?

Ako promenimo reč „anđeo“ u „vanzemaljac“ onda tu imamo potpuno drugačiju priču.

Može li „grčka vatra“ zaista biti neka vrsta napredne vanzemaljske tehnologije koja je data Konstantinu kako bi osigurao uspeh Rimskog carstva? Ako je to istina, zar ne bi postojali i drugi dokazi o vanzemaljskom uticaju tokom drugih konflikata na Zemlji?

Za Hanibala, koji je prešao Alpe i napao Rim, se priča da je imao nekakav hemijski eksploziv. Za takve slučajeve ne znamo odakle je stiglo to znanje, ali bi definitivno mogla postojati veza s drugim oružjima bogova. Eksplozivno oružje koje je navodno Hanibal koristio protiv drevnog Rima u 3. veku pre Hrista prethodio je barutu više od hiljadu godina.

A neki veruju da je i sam barut mogao biti otkriće nadahnuto bićima s drugog sveta u 9. veku. Ironično, ali taj smrtonosni pronalazak su otkrili kineski alhemičari u pokušaju da stvore eliksir besmrtnosti. Alhemija je imala dugu istoriju u Kini, a ti alhemičari su pokušavali pronaći eliksir besmrtnosti. To je lek s kojim bi se moglo živeti zauvek.

Eksperimentisali su mnogo vekova i mešali sve i svašta, a negde oko 850. g n.e. imamo zapise koji su pokazali pogubne efekte tog mešanja. Iako kineski carevi nikada nisu došli u posed tog eliksira besmrtnosti, dobili su nešto skoro iste vrednosti, oružje moćnije od bilo čega poznatog do tada.

Kineska tehnologija proizvodnje baruta je dovela do važnih političkih i geografskih promena u Kini, Vijetnamu i jugoistočnoj Aziji. Dovelo je čak i do uspona i padova dinastija. Ali, odakle je došla ta zapaljiva veština? Jesu li nam formulu dali vanzemaljci? Ili je neko do nje došao slučajno? Niko to ne zna sa sigurnošću.

Barut se pravio od drvenog uglja kojeg su dobili spaljivanjem drveta i usitnjavanjem uglja. Sumpor bi uzimali iz vulkana, a natrijum ili kalijum-nitrat nisu bili lako dostupni. Kako su znali da im trebaju ti nitrati i smešati ih u pravilnoj srazmeri?

Ima li formula baruta zaista vanzemaljsko poreklo? A ako je smrtonosne tehnologije poput baruta i „grčke vatre“ ljudima stvarno dala tuđinska rasa, zbog čega? Jesu li možda pokušavali oblikovati našu budućnost? Ako je to tačno, kakva su još, možda i moćnija oružja, imali u svom arsenalu?

Letelica bez ljudske posade para nebo. Leti nadzvučnom brzinom, bljuje vatru, lansira  smrtonosne projektile… programirana je da traži i uništi metu. Učinak je razoran. Visoko tehnološko ratovanje u svom najsmrtonosnijem obliku. Ali ono što bi mogle biti stranice ukradene iz „tajnog projekta“ vojske SAD-a zapravo su opisi zapisani pre 2.500 godina u svetom hinduskom tekstu poznatom kao Mahabharata.

Kada je u pitanju drevna Indija, postoje očevici koji su svedočili o borbi bogova.

Kada čitate drevne hinduske epove oni u njima govore o zastrašujućim oružjima, projektilima, i atomskom oružju. Ogromnom laserskom oružju koje je rastapalo i uništavalo čitave gradove. Odbijamo razmišljanje u kojem su naši preci ispričali te priče tek tako.

Kada je izmišljeno pismo, oni su zapisali svoju istoriju. Prve stvari koje su ikada zapisane bile su stvarni događaji. Kako to da su u nekim od najranijih zapisanih slučajeva ratovanja opisana sofisticirana oružja koja ljudi neće izmisliti još hiljadama godina? Kao odgovor na to teoretičari o drevnim astronautima ukazuju na brojne opise smrtonosnog naoružanja pronađenima po celoj Mahabharati, od kojih su neki zapanjujuće slični onom kojeg koriste današnje vojske.

Jedan primer je vatreno oružje sa kojim je upravljao Višna, a koje je bilo posebno opremljeno kako bi pronašlo svoju metu. Višna je imao vođeni projektil, Naraianastru, a kad bi ga lansirao uništio bi sve što se kretalo. Znači, prema tim opisima to je bilo oružje sa detektorom pokreta, što prilično izgleda kao naše današnje naoružanje.

Postojalo je i oružje sa toplotnim navođenjem. Toplotno navođenje je vrlo efikasan način za pronalaženje nečega. Ispalite projektil sa vaše letelice na avion ispred vas koje kao metu ima toplinu motora. Nakon toga možete promeniti smer, a projektil sa toplotnim navođenjem će još uvek moći da pronađe svoj cilj.

Svesni smo da postoje prirodne sile. Postoje gromovi, munje, zemljotresi… Ali kako objasniti prelazak s toga na opise projektila sa toplotnim navođenjem? Uz navođene projektile, Mahabharata je puna slučajeva upotrebe i drugog sofisticiranog oružja kojeg su upotrebljavali bogovi.

U Mahabharati je opisano 46 različitih vrsta oružja, a svako od njih je imalo posebnu namenu. Pashupatastra je oružje koje se pretvori u sedam različitih strela. Na taj način može pogoditi 7 različitih meta u isto vreme. Šalva je anti-bog; on može učiniti da njegova letelica nestane. Znači, govorimo o letećim objektima koji su nevidljivi.

On je takođe mogao uspavati ljude.

Dakle, tu možda imamo slučaj nervnog gasa. Oni tu govore o oružjima visoke tehnologije koja su jedino mogla doći od vanzemaljaca. Ali od svih oružja opisanih u Mahabharati, ipak je najsmrtonosniji možda bio uređaj po imenuBrahmastra. Oružje za koje se u tekstu upozorava da se nikada ne sme upotrebiti.

Brahmastra je opisan kao ultimativno oružje. Jednom kada se lansira jednostavno će spaliti sve i na taj način će pretvoriti u pepeo ceo svemir. Govorimo o nuklearnoj eksploziji koja je na stotinu puta veće magnitude od bombe koju smo videli ili doživeli u našem vremenu. Zato se nikada ne sme koristiti. A s druge strane neko bi mogao iskoristiti Brahmastru.

To je dilema o kojoj se govori u Mahabharati.

Indija danas ima raketni program, a jedna od njenih raketa se zove Šakti. Shakti znači „energija boginje„. To je još jedno božansko oružje. Indijci se sada na neki način vraćaju svojim zapisima i mitologiji i oživljavaju je putem moderne tehnologije. Je li moguće da su se tuđinska bića koja su posetila Zemlju pre mnogo hiljada godina suočila s istim problemima nuklearnog uništenja s kojima se suočavaju ljudi danas?

I mogu li smrtonosna oružja koja su trenutno u posedu vojski sveta zaista biti ponovo stvorena oružja koja su prvi na Zemlji koristili vanzemaljci u dalekoj prošlosti? Možda.

Ali onda bi takođe bilo moguće predvideti vojnu budućnost ljudskog roda pretražujući još drevnih zapisa.

Jezero Tonle Sap, Kambodža.

Ovaj kombinovani sistem jezera i reke menja svoj tok dva puta godišnje, a deo koji formira jezero se dramatično širi i smanjuje sa godišnjim dobima. Ali to neobično vodeno telo je jedinstveno iz jednog drugog razloga. Rečeno je da se u njemu nalazi mistični mač Preah Pisnokara.

Postoji predivna legenda o izrađivaču mačeva iz kambodžanske kulture koji se zove Pisnokar, koji je čarobnjak, majstor zanatlija. U kambodžanskoj mitologiji Preah Pisnokar je sin čoveka i žene koji su došli s neba. Priča kaže da je odveden u svet na nebu gde su ga naučili tehnologiji bogova, a neki mu pripisuju da je bio graditelj najvećeg svetilišta na svetu, Angkor Vata, koji se nalazi malo severnije od jezera Tonle Sap.

Ali uz te veličanstvene građevine, za Preah Pisnokara se govorilo da je napravio mač koji ga je učinio nepobedivim u bitkama. U kambodžanskoj legendi mu se pripisuje da je napravio mač koji je bio tanak kao pero. Preah Pisnokar je imao mač koji je mogao preseći kamen. Zapisano je da je mogao s njim prerezati vrč tako vešto po sredini da je voda počela isticati napolje tek kada bi se dve polovine vrča počele odvajati.

Prema legendi je Preah Pisnokar bacio svoje moćno oružje u jezero Tonle Sap kada je postalo preslabo da bi mu više bilo od koristi, baš kao i kad je Ekskalibur vraćen gospi iz jezera u priči o kralju Arturu. Ali, kako mač može oslabiti? Prema teoretičarima o drevnim astronautima, mač je izgubio svoju moć, jer taj mač nije bio napravljen od metala, već od svetlosti.

Postoji li zaista „vatreni mač“?

Postoji, ako ga zamislite kao „svetlosni mač.“ Kad god bi ga izvukao da bi nešto posekao, bio je sjajniji i od Sunca. Bio je vrlo tanak i svetao, isijavao je svetlost. Iz njegovog opisa, on je mogao biti nekakva vrsta laserskog zraka.

Laseri… Njih zamišljamo kao gomilu talasa koji se zajedno kreću u istoj fazi. Svetlost koja izlazi iz sijalice je gomila nasumičnih ljudi u masi koji mahnito beže u različitim pravcima, dok kod lasera ljudi hodaju u savršenom redu. Sve se zbija u redove i u osnovi čini svetlost moćnijom i efikasnijom.

Da li Preah Pisnokar stvarno postojao?

Ako jeste, da li je čudesni mač  kojim je rukovao sadržavao u sebi nekakvu vrstu laserske tehnologije? Je li moguće da su „svetlosni mačevi“, delo današnje naučne fantastike, zaista postojali u drevnoj prošlosti? Postoje dva načina na koja bi se moglo razmišljati o izradi „svetlosnog mača.“ Prvi je iz laserskog zraka, što je  vrlo teško zamisliti, jer je teško pronaći način na koji ćete dobiti krajnju tačku laserskog zraka, iz razloga što on nastavlja putovati.

Morali biste da pronađete način kako ga zaokrenuti da uvire u samom sebi.

Veći smisao ima zrak plazme. Zrak plazme je gomila jako energetski nabijenih čestica koje bi svetlele i tako biste dobili efekat „svetlosnog mača.“ Kod njih je mnogo lakše dobiti krajnju tačku, jer reaguju na magnetno polje. Zrak plazme su energetski nabijene čestice koje imaju mnogo energije i uglavnom mogu preseći bilo šta. Za teoretičare o drevnim astronautima opisi laserskih tehnologija se mogu pronaći u brojnim tekstovima iz drevnog sveta.

U Kini se to zove „Jin / jang ogledalo„, koje protivnika može ubiti svetlosnim zrakom. Kod Maora imamo boga koji je porazio pobunjenik nekakvom vrstom laserskog oružja. Iz drevne Indije nam dolaze priče o „Raminoj streli„, koja je nekakva vrsta laserskog oružja. Imamo slavnu priču o Arhimedu koji je koristio nekakvu vrstu magičnog ogledala da bi stvorio laser koji je zapalio brodove.

Iz toga svega se da zaključiti da su se koristili drevni laseri, a da je ta tehnologija verovatno došla od vanzemaljaca. Šta ako su futuristička oružja za koja verujemo da smo ih razvijali u našim današnjim arsenalima zapravo ponovo stvorena oružja koja su već postojala?

Oživljavamo li, podsvesno, našu drevnu prošlost? Imamo ljude koji su svedočili i koji su do neke mere bili žrtve predstave koja se događala iznad njihovih glava, pokušali su to objasniti drugim ljudima, a to je zapravo bilo na nivou koju nisu mogli shvatiti.

Danas mislimo da izmišljamo sve te predivne stvari, što i radimo, ali one su postojale i pre. Vanzemaljci su možda dali ljudima ta oružja. Hteli su da se možemo odbraniti, da možemo napredovati i na kraju postati poput njih. Od zapaljivih strela do projektila sa toplotnim navođenjem …

Može li evolucija smrtonosnog oružja ljudskog roda zaista biti rezultat tuđinske intervencije? Jesu li nam vanzemaljska bića dala tehnologiju kao način za ubrzavanje prirodnog odabira? Ili su nam preneli svoje znanje zbog nekog određenog, možda podmuklog cilja?

Neki kažu da se odgovor nalazi pred našim očima, ili u još jednom drevnom tekstu ili rezbariji koja čeka na otkrivanje. Ali, jedna stvar je sigurna, bolje je da nastavimo tražiti i pripremimo se pre nego što se oni vrate.