Putovanje u unutrašnjost Zemlje FOTO/VIDEO

Nećemo se više pitati da li je Zemlja šuplja, jer snimci NASA satelita načinjeni 1968. pokazuju da je ona otvorena na Južnom i Severnom polu i da su ti otvori široki oko 2.250 kilometara, već ćemo postaviti pitanje: zašto su ti snimci tako dugo skrivani od ljudi? Zašto se krije da je Zemlja šuplja?

Da li u unutrašnjosti Zemlje živi civilizacija mnogo naprednija od naše? Šta su videli dvojica moreplovaca, a šta pokazuju tajni satelitski snimci?

Grčki filozof Platon je još u četvrtom veku pre Hrista pričao o bajkovitoj zemlji po imenu Hiperboreja, koja je, po njemu, bila stvarna domovina boga Apolona. Takođe je govorio da je Leta, Apolonova majka, rođena na jednom ostrvu u Arktičkom okeanu ‘sa one strane severnog vetra’.

Reč hyperboreas znači severni vetar. A u raznim leksikonima o mitovima stare Grčke stoji da je Hiperboreja ime vrlo srećnog i bogatog naroda na severu Zemaljske kugle – iza severnog vetra – u čijoj službi stoji i Apolon.

Tako su 1829. godine dvojica Skandinavaca, Jan i Olaf Jansen, otac i sin, pošli u ribarenje malim jedrenjakom i odjedrili su put Severnog mora iza 83. stepena severne širine. Prošavši kroz neke uske prolaze između ledenih santi, zaplovili su po otvorenom moru predivne tople klime, bujne vegetacije i jarko crvenog sunca.

Posle dužeg putovanja, stigli su do jednog velikog fjorda, široke reke Hidekel, i zaplovili su njome ne znajući kuda ih vodi taj put.
Usput ih je sustigao mamutski brod pun ljudi i žene visokog rasta, čak preko tri metra. Obojica su bili podignuti na nepoznati brod i sa njim su stigli u unutrašnjost Zemlje. Došli su do grada Jehu, gde su proveli godinu dana učeći jezik domorodaca, koji je bio sličan sanskritu.

Posle godinu dana njihov učitelj Galdea poveo ih je u prestonicu ovog podzemnog carstva da bi ih primio najviši sveštenik.

Taj glavni grad se zove Eden. Leži na visokom platou unutarnjeg kontinenta, nekoliko hiljada metara iznad mora. Opkoljen je velikim vrtom punim voćaka, drveća i bilja. Tu izviru četiri reke: Eufrat, Pizon, Gihon i Hedekel. Zvali su ga ‘pupkom sveta’, ili ‘kolevkom čovečanstva’.

Po dolasku u Eden bili su odmah primljeni na razgovor kod najvišeg sveštenika i vladara ovog podzemnog carstva. Na njegov poziv odlučili su da ostanu još godinu dana da bi razgledali i ostale krajeve podzemlja, pa da se tek onda vrate u Štokholm.

Saznali su da tu ljudi žive 800-900 godina, da u školu polaze sa 20 godina i da se žene posle navršene stote godine. Tu se uči muzika, jer je narod vrlo muzikalan, a pored toga agrokultura, hortikultura, stočarstvo, tehnika i medicina.

S obzirom da su ljudi visoki preko tri metra, sve je za naše pojmove predimenzionirano. Zrno grožđa je veličine naranže, a jabuka veličine glave.

Pošto su u razgledanju unutrašnjosti Zemlje proveli više od godinu dana, odlučili su da se vrate kući. Pred polazak dobili su dobre mape unutrašnjih površina kopna i mora, reka i gradova. Najpre su pošli put severa rekom Hedekel, ali, kako je na moru besnela oluja, odlučili su da se vrate, prođu pored Delfa rekom Gihon i izađu na Južni pol.Putovali su veoma dugo.

Izašavši, opet su se provlačili kroz ledena brda i u jednoj jakoj oluji jedrenjak je bio razbijen i uvučen u vrtlog jednog velikog monolita od leda. Tom prilikom je poginuo otac Jan, a sina Olafa Jansena opazo je škotski brod ‘Arlington’ i spasao ga. Kada je kapetanu broda ispričao da dolazi iz unutrašnjosti Zemlje, ovaj je pomislio da je poludeo i zatvorili su ga u jednu kantu.

Kada je stigao u Štokholm i kada je ispričao vlastima sve o očevom i svom utovanju u unutrašnjost Zemlje, bacili su ga u tamnicu da nikome to ne bi preneo. Tamo je ležao 28 godina. Kada je prevalio 50 godina, izašao je iz tamnice. Bavio se opet ribolovom, kupio neki brod i prešao u Ameriku. Pred smrt u 95. godini, otkrio je svoju tajnu Džordžu Emersonu i predao mu karte i crteže ka bi to ovaj mogao da objavi.
Emerson je napisao knjigu pod nazivom ‘Dimni Bog’. Tako je spoljni svet naše planete saznao nešto više o unutrašnjem svetu Zemlje.

ZAPANJUJUĆE ČINJENICE
Kada je ova priča o tajnom podzemnom svetu došla u javnost, ljudi onog doba počeli su da se sve više interesuju za Severni pol, Grenland i zemlju Eskima. Svi istraživači koji su plovili put severa, posle prelaska 82. paralele susretali su se sa čudnim fenomenima, to jest, pojavama crvenog sunca, tople klime, ptica, insekata, životinja… Tako je novinar Karl Hol, koji je pokušao da stigne do Severnog pola, pisao: ‘Sve je toplije nego što se može očekivati. Nema ni snega, ni leda. Kopno je puno života: divlje patke, zečevi, vukovi, lisice, medvedi, pingvini i mnogo drugih vrsta’.
Hol je zapisao da je sa jednog visokog brda gledao u daljinu i da je zapazio gustu maglu, što je bio znak da je tamo voda. Amerikanac, Ken, koji je otkrio Humboltov glečer i koji je istraživao Severnu polarnu oblast u periodu između 1833. i 1855. godine, pisao je pre vek i po sledeće: ‘Neke okolnosti pokazuju da tu postoji otvoreno Severno more i da često ima gustih magli, koje smo videli tokom zime’.
Norveški istraživač Nansen u svom dnevniku je takođe zapisao da je, prošavši kroz ledene bregove, isplovio na otvoreno more uprkos isčekivanju Severnog pola na kopnu. Mada je bio kraj septembra, to more nije bilo zamrznuto.

Nansen je trećeg avgusta 1894. godine zapisao u dnevniku: ‘Danas smo videli tragove lisica na kopnu. Klima je vrlo blaga, gorovo da je suviše toplo za spavanje. Osećamo se kao kod kuće’.

Ovaj isti istraživač pisao je o fenomenu sunca, ako i o obojenom snegu. Posle ispitivanja bilo je utvrđeno da crna boja potiče od vulkanskog kamenja a druge boje od biljaka. Poznato je takođe da je u Sibiru otkriveno mnogo zamrznutih kostiju mamuta, naročito na obalama Lene. Otkrivene su i kosti drugih životinja koje su naseljavale tople krajeve – lavova, hijena, nilskih konja…

Naučnici su ova otkrića objašnjavali pretpostavkom da je tu nekada sigurno vladala suptropska klima i da je izmenom polova došlo do promene klime, odnosno stradanja biljnog i životinjskog sveta.

Ali, najveći fenomen još niko nije objasnio, a to je: otkud tamo sneg? Odakle dolaze ledeni bregovi i na Severnom i na Južnom polu? Nema odgovora ni u pogledu sledećih fenomena:

- Slatka voda na površini mora
- Crvenkasto sunce, pogotovo posle prelaska 90. paralele
- Nigde nema ledene kape kao znaka Severnog pola.

- Klima se menja i postaje sve toplije.
- Čuveno severno svetlo ‘Aurora borealis’, do sada neobjašnjeno
- Mnoštvo ptica leti u pravcu severa, a i mnoge životinje kreću se kopnom u severne predele.
- Usput se vide nanosi drveća i bilja i nalaze se ostaci mamuta i drugih životinja
- Severni ni Južni pol još niko nije stvarno preleteo avionom, jer već pri preletu 75.paralele kompas prestaje da radi, a mašine otkazuju rad.

Međutim, desilo se čudo kada je američki admiral Ričard Berd 19. februara 1947. pošao da preleti Severni pol. Kada se približio već poznatoj magnetskoj granici u pravcu polarnog mora, počeli su da luduju svi instrumenti. Takođe je i veza sa bazom bila prekinuta.

Tada je admiral preleteo brdski masiv koji nikada do tada nije video. Zatim je izronila dolina po kojoj se – video je – kretala neka životinja. On je uzeo dvogled i video da je to – mamut!?

U čudnom svetu admiral Berd je leteo dalje sa čudnim osećanjem da ga nešto vuče da leti i prolazi kroz neki otvor u unutrašnjost Zemlje. Naravno, instrumenti u avionu nisu radili. Osećao je kao da ga neko prati i prizemljuje. Onda se uključio radio, sam od sebe, i začuo se glas koji je na ne baš dobrom engleskom jeziku rekao: ‘Dobro došli u našu oblast. Vi ćete tačno za sedam minuta da aterirate. Opustite se, vi ste u dobrim rukama’.

U svom dnevniku admiral Berd je sve ovo opisao rečima: ‘Avion je bio pod tuđom kontrolom i kretao se sam od sebe. Počeli smo sa spuštanjem. Avion je lagano zadrhtao i utonuo u tle kao da se nalazi u nekom nevidljivom vazduhu. Skoro lebdimo i kada smo tle stvarno dodirnuli, bio je to lagani udar.

U tom trenutku približava se nekoliko ljudi našem avionu. Oni su visoki i plavokosi. U daljini se vidi svetleći grad, koji pulsira u svim duginim bojama. Jedan glas zove me, po imenu i naređuje mi da otvorim vrata aviona. Ja sledim tu zapovest.

Od ovog momenta prestajem da vodim dnevnik direktno. Kasnije sve unosim iz svog sećanja. Sve liči na nešto čudnovato i neverovatno. Moj radio telegrafista i ja izlazimo iz aviona. Dočekuju nas vrlo prijateljski i prevoze nas malim transportnim uređajem – nekom vrstom platforme bez točkova. Velikom brzinom krećemo se prama gradu koji blešti. Kako se približavamo, grad nam izgleda kao da je načinjen od neke kristalne mase.

Uskoro stojimo pred zgradom čija mi je arhitektura potpuno nepoznata. Sve kao da je iz naučno fantastičnih filmova. U toj zgradi su nam dali toplo piće koje izvrsno prija. Zatim dolaze po mene i vode me. Penjemo se liftom, a potom idemo hodnicima osvetljenim roze svetlom. Svetlost dolazi iz samih zidova. Stiženo do jednih vrata koja se automatski otvaraju. Čujem glas koji mi govori: ‘Ne bojte se, admirale, vi idete u audijenciju kod našeg Majstora…’

Admiralu Berdu je nakon razgovora objašnjeno kako da se vrati u svoj svet, gde je ubrzo i došao sa ovim neverovatnim doživljajem.

UNUTRAŠNJE SUNCE
U Južnoj Americi, posebno u Brazilu, postoje knjige i predanja o životu u utrobi Zemlje, i o jednom suncu u njenom središtu. Takođe im je poznato da ljudi tamo dugo žive bez ikakvih bolesti i da se hrane biljnim plodovima. Predanja govore da je taj podzemni svet povezan tunelima sa spoljnim, a i jedan od tunela završava u mestu St.Katarina u Brazilu.
Priča o bajkovitim podzemnim svetovima ima svuda na Zemlji. Tako i skandinavski ep ‘Eda’ govori o rajskom svetu ‘Asar’, koji se nalazi ispod Zemlje. U ‘Knjizi mrtvih’ Egipćani govore o zemlji ‘Amenti’.
Jevreji pominju ‘Grad sedam kraljeva Edoma’. Asteci taj veličanstveni podzemni grad zovu ‘Maja – pen’. A neki ga zovu ‘Šambalom’.
To sve nagoveštava da je zemljina kora puna prolaza i tunela. Jedan od tunela je i ‘Put Inka’. U Tibetu su takođe poznati prolazi koje najbolje koristi neuhvatljivi Jeti. O tome piše lama Lobsang Rampa u svojim delima. On u svojoj knjizi ‘Treće oko’ piše o tajnom prolazu ispod same Potale: ‘Povedoše me tajnim stepenicama koje se nalaze ispod Potale. Dugo smo silazili, Najzad stigosno do kraja jednog prolaza koji je zatvarala stena.
Tu se jedan veliki blok otvori pred nama i nađosmo se, ponovo u nekom drugom prolazu, mračnom i uzanom, koji je mirisao na ustajalo, na začine i tamjan. Nekoliko metara dalje, zaustavismo se pred teškim pozlaćenim vratima. Ona se najzad polako otvoriše, uz škripu čiji se odjeci izgubiše u daljini. Lampe na maslac zameniše buktinje. Kretali smo se po nekom hramu iskopanom pod zemljom, i to mnogo vekova ranije, u kamenoj masi nastaloj od vulkanskih previranja.

Približavali smo se zidu na kome je naslikan Točak Života visok pet metara. Pod treperavom svetlošću, izgledalo je kao da se okreće, tako da nas skoro uhvati vrtoglavica. Nastavismo da koračamo dalje, ali sveštenik koji je išao preda mnom, odjednom nestade: ono što se meni činilo senkom, bila su u stvari dobro sakrivena vrata.

Ta vrata su vodila u jedan prolaz koji se neprestano spuštao, uzan prolaz, veoma vijugav i nagnut, u kome je slaba svetlost lampi činila pomračinu još gušćom. Kretali smo se nesigurnim korakom, posrtali i klizali se. Vazduh je bio težak i pritiskao na s je kao da se Zemlja svom težinom spustila na naša pleća. Imao sam utisak kao da upadam u samo srce sveta. Najzad, pošto je hodnik savio, pred nama se otvori pećina u kojoj je sve blistalo od zlata.

U sredini te ogromne prostorije nalazila se crna kuća, ali tako blistava da mi se činilo da je izgrađena od ebonosa. Čudni znaci i dijagrami, nalik na one koje sam video na bočnim stranama podzemnog jezgra, prekrivali su zidove. Unutra videh tri crna kamena kovčega ukrašena gravurama i čudnim natpisima. Nisu bili zatvoreni.

‘Gledaj, sine’ – reče mi starešina sveštenika. ‘Živeli su kao bogovi u našoj zemlji u ono vreme kad još nije bilo planina. Hodali su našom zemljom dok je još more udaralo o naše obale, dok su zvezde sjale na našem nebu. Gledaj dobro, jer samo Posvećeni su ih videli’.

To su bila tri naga tela, presvučena zlatom, i ležali su opruženo preda mnom. Dva muškarca i jedna žena. Svaka njihova crta bila je verno izražena u zlatu. Ali, bili su ogromni. Žena je bila viša od tri metra, a najviši muškarac nije bio manji od šest metara. Imali su velike glave, malo zasvođene pri vrhu, uzane vilice, mala usta i tanke usne. Nos je bio dug i tanak, oči prave i duboko upale.

Nije moglo biti da su mrtvi, izgledalo je kao da su zaspali. Koračali smo na vrhovima prstiju i govorili tiho, ako da se bojimo da ih ne probudimo. Osmotrih poklopac jednog od kovčega – tu je bila ucrtana nebeska karta sa nekim čudnim zvezdama. Uz astrološka izučavanja bio mi je poznat položaj zvezda, ali ovo je bilo nešto sasvim drugo’.

PODZEMNA VOZILA

U drugoj knjizi, ‘Beše tako’, lama Lobsang rampa takođe govori o tom prolazu u središte Zemlje u koji ga vodi njegov učitelj lama Mingyar Donduf. Pošto su stigli u dvoranu skulptura koje su predstavljale ljude obučene u čudna odela, njegov učitelj mu je rekao ‘Lobsang, ovo je sasvim čudan predeo. Pre više hiljada godina živela je na ovoj Zemlji jedna moćna civilizacija, poznata pod imenom Atlantida, i ovo je dokaz da je ona postojala. Na ovoj Zemlji ima mnogo stvari koje ljudi ne razumeju. A u njenoj unutrašnjosti su stvari, o kojima ljudi ništa ne znaju, jer Zemlja je – nasuprot opštem shvatanju – stvarno šuplja.

U njenoj unutrašnjosti živi jedna druga ljudska rasa. Ona je postigla viši stepen razvoja od nas i dešava se da oni svojim posebnim vozilima iz unutrašnjosti Zemlje dolaze na njenu površinu. Ova vozila dolaze iz Zemlje i lete svuda oko nje da bi osmatrali šta ljudi ovde rade i nameravaju, da im ne bi ugrozili bezbednost i sigurnost. Lobsang, unutrašnjost Zemlje nije tamna – oni takođe imaju jedno sunce, slično našem, ali ono je manje i jače. Stanovnici su inteligentniji od nas. Uskoro će ljudi na Zemlji mnogo više čuti o njima’.

Tada su se upitili jednim tunelom dalje. Išli su vrlo sporo i ubrzo su stali, na znak učitelja. Bio je jako uzbuđen jer se čuo takav šum sličan onom kada se pomeraju stene, ili – zatvaraju neka vrata. Učitelj mu je rukom pokazao zid od stene. Ovde je ležao kraj tunela, a glatka površina zida je stajala kao da vatra izbija iz nje.

‘Ovo ovde je tvrdo kao dijamant, Lobsang. Nekoliko naših sveštenika su pre više godina pokušali da probiju ovu površinu dijamantom. međutim, ništa im nije pošlo za rukom, samo je dijamant bio oštećen. Pretpostavljam da su stanovnici podzemnog sveta zapečatili ova vrata – ovaj prolaz da bi se zaštitili od potopa. A mi lame višeg ranga smo više puta dolazili dovde i telepatskim putem smo pokušavali da dođemo ukontakt sa njima. Oni su naše poruke primali, ali nisu hteli da stupe u pravi kontakt sa nama. Samo su nam dali do znanja da mi volimo rat i da kao deca ništa ne znamo, ali da nas oni zbog toga drže pod nadzorom da bi u slučaju potrebe mogli da intervenišu’.

Dalje nismo mogli da idemo, tu je bio kraj – granica između dva sveta, gornjeg i donjeg’.

ZAŠTO JE ISTINA SAKRIVENA
Prema starim spisima i mitovima, postojala je i još uvek postoji stalna veza između oba sveta. Upućeni u ove tajne uvek su imali kontakt sa ljudima iz Podzemnog sveta. Ti upućeni, ili prosvetljeni, mahom su bili sveštenici i mudraci i oni su svoja znanja i iskustva, kao i znanja drevnih naroda, krili od gomile isto onako kao što to danas čine naučnici u odnosu na celo čovečanstvo.
U spisima iz predhrišćanskog perioda govorilo se o titanima u Grčkoj, džinovima na Cejlonu ili Božijim ljudima u Egiptu, koji su bili duhovno i intelektualno razvijeni, a i fizički viši od ljudi toga doba. A Olaf Jansen opisuje na početku ovog teksta da je u dubini Zemlje sreo ljude koji su bili viši od tri metra. Možda je to objašnjenje zašto je Apolonov hram u Delfima bio ogroman, jer je bog Apolon iz Hiperboreje bio visok četiri metra, ili zašto se u podzemnoj dvorani ispod Potale na Tibetu nalaze otvoreni kovčezi sa ljudima-džinovima iz drevnog vremena.
Nećemo se više pitati da li je Zemlja šuplja, jer snimci NASA satelita načinjeni 1968. pokazuju da je ona otvorena na Južnom i Severnom polu i da su ti otvori široki oko 2.250 kilometara, već ćemo postaviti pitanje: zašto su ti snimci tako dugo skrivani od ljudi? Zašto se krije da je Zemlja šuplja?

Poznato je da je Raul Amudsen 1911. prvi stigao do Južnog pola, a zatim je Skot 1912. postavio zastavu svoje zemlje. Pa gde su oni to zaboli nacionalne zastave? Na glečerskoj ravni – zaleđenoj površini. A šta je ispod toga?

Takođe je znano da piloti registruju ludovanje kompasa čim se pređe 70-75 paralela. Oni koji lete na linijama preko Severnog pola, oupšte ne lete preko njega, jer im instrumenti ne rade, kao ni kompas, čija se igla jednostavno lepi za staklo. Avioni su uglavnom automatski vođeni i lete ivicom tog otvora na 83-85 paraleli.

Kada je admiral Berd ušao u unutrašnjost Zemlje njemu su ljudi iz podzemnog carstva ‘Agarta’ dozvolili da i dalje leti i sleti, praćen njihovim letećim objektima.

Ozonska rupa nastala je upravo na polovima i to bi trebalo da znači da je snimanje lakše izvodljivo. Međutim, ko traži te snimke, dobija uvek fotografije sa puno oblaka na polovima ili sa nekom sivom mrljom. Ipak je verovatno da polovi počinju negde na 83 stepenu širine, gde se površina naginje prema unutrašnjosti i gde zapravo postoji prolaz – veza sa unutrašnjim delom naše planete.

Novije mape su, dakle, pogrešno urađene, ali one starije, iz dopa Pirija Rejsa, iz XII ili XIII veka bile su tačne. Kako? Ko ih je uradio?

Ovaj gornji presek Zemlje iz knjige ‘Izgubljeni dnevnik admirala R.Berda’ tačno pokazuje otvore na polovima i prolaze, kao i kontinente, mora i gradove u unutrašnjosti Zemlje, a u središtu jedno centralno sunce.

Kada pogledamo ovu šematsku predstavu unutrašnjosti Zemlje od strane admirala R.Berda, kao i druge vrlo važne podatke i detalje koje je izneo R.Bernard u knjizi ‘Zemlja je šuplja’ iz 1969. i zbog koje je u to vrme proglašen nenormalnim, možemo samo postaviti pitanje: šta rade naučnici širom sveta?

Za koga istražuju? Zašto nas drže u pogrešnom ubeđenju? Ko živi u unutrašnjosti Zemlje?

Zar treba istraživati druge planete, a ne poznavati svoju matičnu?

Za kraj možete pogledati dokumentarni film admirala Richard Byrd-a: