Nema arheologa, pa ni običnog čoveka koji barem jedan trenutak nije razmišljao o njemu. A o vladarima koji su želeli da ga nađu i uz pomoć njega da steknu neograničene moći, ne treba ni pričati. Ali, zna se samo kako je izgledao, a tajna njegove sadržine i mesto gde počiva ostaje milenijumima neodgonetnuta!
Izgnanstvo judejskog naroda iz Egipta potrajalo je punih 40 godina, i tokom svih tih tegobnih godina, ljudi su strpljivo i uporno nosili sa sombom teški veliki kovčeg optočen zlatom. Očigledno da je za njih on predstavljao ogromnu vrednost, najviše zbog onoga što je u njemu bilo sakriveno, mada niko nije znao šta se stvarno u njemu nalazi.
Iz Svetog pisma se zna da je Zavetni kovčeg bio napravljen od bagemovog drveta dužine dva i po lakta – oko 1.25 metara, i visine jedan i po lakat – oko 75 centimetara. I spolja i iznutra bio je presvučen tankim slojem zlata. Na prvi pogled, izgledao je tako da ga je mogao napraviti svaki stolar. Ali, u ovom slučaju Gospod ne samo što je dao Mojsiju podrobna uputstva o razmerama Zavetnog kovčega, već mu je pokazao i obrazac skladnosti po kojem je trebalo da se izradi. Druga knjiga Mojsijeva 20-40, kaže: “Obrati pažnju da se izradi prema obrascu koji si video na brdu”.
Među stručnjacima nema jedinstvenog mišljenja o onome šta se nalazilo u Zavetnom kovčegu. Jedni ga smatraju ‘figurativnim tronom Božijim’, drugi ‘spremištem Svetog kamena’, odnosno kamenih ploča sa uklesanim Božijim zapovestima. Većina od njih, ipak, smatra da su se u Zavetnom kovčegu čuvale neke značajne relikvije. Ali, koje?
Sergej Pervušin je u ruskom časopisu ‘Tajna vlast’ pokušao da o tome nešto više sazna oslanjajući se na neke dokumente koji opisuju pradavna događanja. Tako, na primer, u nedavno dešifrovanom etiopskom kodeksu ‘Kebra Negest – Slava kraljeva’, koji je napisan negde oko 850 godina pre Hrista, takođe se govori o uputstvu Gospodnjem da se kovčeg izradi od drveta koje je otporno na truljenje i da se obloži zlatom.
Sergej Pervušin je u ruskom časopisu ‘Tajna vlast’ pokušao da o tome nešto više sazna oslanjajući se na neke dokumente koji opisuju pradavna događanja. Tako, na primer, u nedavno dešifrovanom etiopskom kodeksu ‘Kebra Negest – Slava kraljeva’, koji je napisan negde oko 850 godina pre Hrista, takođe se govori o uputstvu Gospodnjem da se kovčeg izradi od drveta koje je otporno na truljenje i da se obloži zlatom.
U tim spisima čak postoji i opis sadržine Zavetnog kovčega:
“U njemu je božanstvenost čudesne boje i izrade, podobne istovremeno i jaspisu, srebrnastom blesku, topazu, blagorodnom kamenu, kristalu i svetlosti koji ushićuju pogled i primamljuju ga, a uzburkavaju čula. Ta božanstvenost stvorena je po Božjem ukazu, a ne rukom čoveka: On ju je sam sazdao na mesto Svoje osobitosti. U njoj je takođe i zlatna posuda puna mane koja je pala sa neba…”
“U njemu je božanstvenost čudesne boje i izrade, podobne istovremeno i jaspisu, srebrnastom blesku, topazu, blagorodnom kamenu, kristalu i svetlosti koji ushićuju pogled i primamljuju ga, a uzburkavaju čula. Ta božanstvenost stvorena je po Božjem ukazu, a ne rukom čoveka: On ju je sam sazdao na mesto Svoje osobitosti. U njoj je takođe i zlatna posuda puna mane koja je pala sa neba…”
Tadašnjim, drevnim Etiopljanima očigledno da su nedostajale reči i pojmovi kojima bi opisali sve ono što su videli u Zavetnom kovčegu. To je i sasvim razumljivo, pošto se u Kovčegu nalazilo nešto posebno, nešto što nije napravljeno rukama čoveka.
U svetoj knjizi Judejaca, Zoharu, takođe su opisani Kovčeg i njegova sadržina. Ali, to je samo nekoliko desetina stranica ushićenih opisa, upoređenja sa dragim kamenjem i drugim čudesima – sve iznenađujuće slično sa opisima iz ‘Kebra Negest’.
Zna se da je Kovčeg, prema procenama težak negde oko 300 kilograma, i da je bio vožen na taljigama koje su vukle krave, a ponekad su ljudi bili primorani da ga nose na motkama. Zašto je, uz sve teškoće, bilo potrebno prenositi Kovčeg po teškom pustinjskom putu. U drevnim spisima se kaže: ‘Tako je Gospod zapovedio’. Ali, svrha takve zapovesti je pomalo neshvatljiva, jer tokom već ionako predugih i iscrpljujućih lutanja Judejaca, dodatne teškoće nisu ničemu služile. Pa ipak, više od svega bila je neophodna hrana za veliku grupu ljudi koja je lutala pustinjom gde se noću temperatura spušta ispod minus deset stepeni, a po danu skače na 50 stepeni, gde skoro uopšte nema kiše, gde nema nikakvog rastinja i životinja.
Mojsijev narod, kako je poznato, hranio se manom nebeskom. Ali, niko do dana današnjeg nije objasnio kakav je to produkt koji je u Petoknjižju opisan kao nešto slično hlebu.
Odakle je poticala mana koje je trebalo da ima u izobilju da bi se prehranilo celo pleme Mojsijevo? U ‘Kebra Negest’, u opisu sadržine Kovčega, pominje se ‘zlatna sprava puna mane’, a sve ostalo podseća na pokušaj da se iskaže i opiše dostupnim rečima neka složena ‘aparatura’. Takvo gledište su iskazali i naučnici Dž.Seson i R.Dejl u knjizi ‘Mašina za pravljenje mane’, koji smatraju da su takvu mašinu koja je spravljala hranu za Judejce, zbog sigurnosti su vozili u sanduku nazvanom Zavetni kovčeg.
Princip njenog delovanja bio je krajnje prost: gornji, valoviti deo – destilator, kroz koji prolazi vazduh, u stanju je da svojom površinom hladi. Iz vazduha, putem kondenzacije, stvarala se voda koja je ulazila u sud sa biološkom kulturom algi ‘hlorela’ – jednoćelijske alge bogate belančevinama i mastima. U tu kulturu bio bi usmeren intenzivan izvor svetlosti, a to je i izvor hrane – i tada preostaje samo da se preradi i postane pogodna za upotrebu. To je i bio zadatak aparature nepoznatog porekla koja je, ko zna kojim putem i kako, dospela do Mojsija.Naučnici objašnjavaju da je ta mašina svakodnevno proizvodila dovoljno mane – oko tri litre za svaku porodicu. Prema savremenim tehnološkim normama, uzevši u obzir malu radnu zapreminu, sposobnost proizvodnje bila je veoma visoka, oko kubik i po mane za 600 porodica. Ovaj jelovnik jeste da je bio jednoličan, ali tim ljudima je inače pretila smrt od gladi, i najbitnije je bilo preživeti.
Neizbežno pitanje koje se ovde postavlja je, kakav je to izvor energije imala dotična mašina, ako je radila ne samo za vreme izgnanstva, nego, kako se ispostavilo, i kasnije? Danas već postoje minireaktori koji daju energiju na račun raspada radioaktivnih čestica. U njima se energija neposredno pretvara u električnu na sasvim drugi način. Moguće je da je po sličnim principima radio i Zavetni kovčeg.