Svi znaju za Černobilj, no tek nijansu manja nuklearna katastrofa pogodila je Sovjetski savez 1957. - i ostala zatajena
Nadmetanje u nuklearnom naoružanju između dve supersile tokom Hladnog rata gotovo je dovela do uništenja sveta kakvog znamo, a neke od nuklearnih katastrofa ili onog što se moglo u to pretvoriti opšte su poznati i dobro dokumentirani, no postoje i neki skriveni te namerno zatajeni...
Jedna od takvih je najveća nuklearna katastrofa pre Černobila - i gotovo jednako snažna. Incident koji je pogodio Sovjetski Savez 29. rujna 1957. do danas ostaje treća najveća nukelarna katastrofa u istoriji sa stupnjem opasnosti 6 (Černobil i Fukushima imali su najvišu razinu 7 na internacionalnoj lestvici stepena nuklerane opasnosti).
Sve se je odigralo negde u snegom okovanom Sibiru, odnosno u gradu Kištim, barem su tako Rusi obavestili svet. No, to baš i nije tačno.
Prava istina je kako se incident dogodio u gradu Ozjorsk (kog još nazivaju i Majak), no Sovjeti su pokušali sakriti sve detalje, uključujući i ime samog grada.
Ozjorsk spada u jedno od onih tajnih naselja kojih nema na službenim kartama, a niko ne sme ući, niti izaći bez dozvole, a po svemu sudeći takva mesta i danas postoje u Rusiji.
Nikakva kontrola
Nakon drugog svetskog rata Sovjetski Savez je zaostajao za razvojem nukleranog arsenala u odnosu na SAD, pa se ubrzano radilo na istraživanjima i razvojnim projektima kako bi se proizvela dovoljna količina uranijuma i plutonijuma.
Nuklearno postrojenje u Ozjorsku izgrađeno je u žurbi između 1945. i 1948., a rupe u znanju sovjestkih fizičara onemogućile su ispravnu procenu sigurnosnih odluka. Ekološki problemi osobito nisu uzimani u obzir u tim fazama razvoja nukleranih programa.
Svih šest reaktora sagrađeni su na jezeru Kizitlaš i koristili su otvoreni mehanizam hlađenja, otpuštajući zagađenu vodu natrag u jezero. U početku se visoko radioaktivni otpad odlagao u obližnju reku, koja ga je odvodila do rijeke Ob, putujući dalje do Arktičkog okeana. kasnije se jezero Karachi koristilo kao skladište na otvorenom.
Skladište za tečni nuklerani otpad dodatoje oko 1953., a sastojalo se od čeličnih tankova montiranih u betonsku podlogu oko 8 metara duboko u zemlji. Zbog visoke koncentacije radioaktivnosti, otpad se sam zagrejavao kroz toplinu dobijenu raspadanjem, iako lančana reakcija nije bila moguća. Iz tog razloga sagrađen je hladnjak s 20 tankova, a uređaju za praćenje rada hladnjaka i sadržaja spremnika bili su neadekvatni.
Mehanizam za hlađenje u jednom od rezervoara koji je sadržavao od 70 do 80 tona tečnog radioaktivnog otpada je zakazao 1956, a njegov popravak nikako nije dolazio "na red".
Temperatura u njemu je počela rasti, rezultirajući isparavanjem i hemijskom eksplozijom osušenog otpada, koji se većinom sastojao od amonijakovog nitrata i acetata. Eksplozija 29. septembra 1957. imala je procenjenu snagu od 70 do 100 tona TNT-a, odbacila je betonski poklopac od 160 tona u vazduh bez problema.
Iako nije bilo trenutnih žrtava zbog eksplozije, bilo je izmereno oko 80 PBQ-a, a većina radioaktivnosti koncentrirala se oko reke Teče. U sedećih 10 do 11 sati radioaktivni se oblak primicao prema severoistoku, oko 350 kilometara dalje od mesta eksplozije, što je rezultiralo dugotrajnom kontaminacijom područja.
Niko ništa ne zna
Oslobođena radijacija je bila smrtonosna, a zbog tajnosti kojom je okružen grad, stanovništvo pogođenih područja isprva nije bilo informisano o nesreći. Nedelju dana kasnije, 6.oktobra , počela je operacija za evakuaciju 10 hiljada ljudi iz zahvaćenog područja, još uvek bez objašnjenja za evakuaciju.
Iako su nejasna izveštavanja ukazivala na katastrofičnu nesreću Sovjeta koja je pogodila i susedne države, strana štampa je o tome počela da piše tek u april 1958., a tek je 1976 objavljena prava razmera katastrofe.
Pravi broj smrtnih slučajeva je i dalje neizvestan budući da je rak povezan sa zračenjem klinični teško razlikovati od "običnog raka", a broj žrtava ostaje misterij
Коментари
Постави коментар