AMERIČKI POLITIKOLOG OTKRIO ZASTRAŠUJUĆU ISTINU: UNIŠTENJE SFRJ JE BIO SAMO EKSPERIMENT, ZANEMEĆETE KAD ČUJETE ŠTA ČEKA OSTATAK SVETA!

Američki politikolog Fil Batler tvrdi da su razaranje i raspad Jugoslavije bili deo šireg plana NATO saveza, kojim su želeli da oslabe geopolitičke protivnike zapadnog bloka u regijama Trećeg sveta i progutaju zdrave ekonomije naroda sa ovih prostora… Prenosimo njegovu kolumnu.

Američki politikolog Fil Batler tvrdi da su razaranje i raspad Jugoslavije bili deo šireg plana NATO saveza, kojim su želeli da oslabe geopolitičke protivnike zapadnog bloka

u regijama Trećeg sveta i progutaju zdrave ekonomije naroda sa ovih prostora… Prenosimo njegovu kolumnu.

Međutim, kada je njegova moć oslabila, suprotne sile su našle svoje uporište. Nema naučnika ili političara koji o tome danas ne govori, ali uloga Tita u osnivanju Pokreta nesvrstanih nacionalnih država je neosporno velika i izuzetno značajna, pogotovo za ljude koji sada žive u Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori i ostalim bivših jugoslavenskim zemaljama.

U suštini, Pokret nesvrstanih težio je samostalnom razvoju naroda između velikih sila s idejom koja negira Hladni rat. Naravno,

velike sile koje su se bavile ideološkim ratovima i imale su svoje strategije, koje su uključivale apsorbovanje svake od tih siromašnih nezavisnih zemalja. Kao što vidimo danas, strategija je bila da se izazovu bitke koje vode ka podeli i stvaranju nemoćnih zemalja i naroda širom sveta. Raspad Jugoslavije je najbolji primer, gde danas nijedna zemlja ne pokazuje naklonost prema Pokretu nesvrstanih.

Umesto toga, EU i NATO su bili gravitaciona sila koja je privukla Sloveniju, Hrvatsku i ostale. Vidimo ostatke strategije Hladnog

rata i u činjenici da su Belorusija i Azerbejdžan jedine dve preostale članice pokreta u Evropi, a Fidži se kao najnoviji član pridružio 2011. Međutim, 2012. je samit Pokreta nesvrstanih imao je veću posećenost od bilo koje prethodne godine, što je možda i znak krize Zapada.

Gledajući s distance na raspad Jugoslavije, jasno je da se radi o zaokruživanju geostrategije Vašingtona koja se sprovodi svuda, pa i teškim metodama. Akcije Klintonove administracije su u to vreme bile tajne za javnost, kao što su i danas. U tekstu “Odluka o intervenciji – Kako završiti rat u Bosni” iz 1998. godine autor

Ivo H. Dalder kaže “Dok danas mnogi pišu rečito i strastveno kako bi objasnili neuspeh Vašingtona i Zapada da se zaustavi etničko čišćenje, logori i masakri stotina hiljada civila, malo ko je to pitanje postavio u leto 1995. godine, kada su SAD napokon odlučile da preuzmu vodeću ulogu u okončanju rata u Bosni.

Međutim, kada je njegova moć oslabila, suprotne sile su našle svoje uporište. Nema naučnika ili političara koji o tome danas ne govori, ali uloga Tita u osnivanju Pokreta nesvrstanih nacionalnih država je neosporno velika i izuzetno značajna, pogotovo za ljude koji sada žive u Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori i ostalim bivših jugoslavenskim zemaljama.

U suštini, Pokret nesvrstanih težio je samostalnom razvoju naroda između velikih sila s idejom koja negira Hladni rat. Naravno, velike sile koje su se bavile ideološkim ratovima i imale su svoje strategije, koje su uključivale apsorbovanje svake od tih siromašnih nezavisnih zemalja. Kao što vidimo danas, strategija je bila da se izazovu bitke koje vode ka podeli i stvaranju nemoćnih zemalja i naroda širom sveta. Raspad Jugoslavije je najbolji primer, gde danas nijedna zemlja ne pokazuje naklonost prema Pokretu nesvrstanih.

Umesto toga, EU i NATO su bili gravitaciona sila koja je privukla

Sloveniju, Hrvatsku i ostale. Vidimo ostatke strategije Hladnog rata i u činjenici da su Belorusija i Azerbejdžan jedine dve preostale članice pokreta u Evropi, a Fidži se kao najnoviji član pridružio 2011. Međutim, 2012. je samit Pokreta nesvrstanih imao je veću posećenost od bilo koje prethodne godine, što je možda i znak krize Zapada.

Gledajući s distance na raspad Jugoslavije, jasno je da se radi o zaokruživanju geostrategije Vašingtona koja se sprovodi svuda, pa i teškim metodama. Akcije Klintonove administracije su u to

vreme bile tajne za javnost, kao što su i danas. U tekstu “Odluka o intervenciji – Kako završiti rat u Bosni” iz 1998. godine autor Ivo H. Dalder kaže “Dok danas mnogi pišu rečito i strastveno kako bi objasnili neuspeh Vašingtona i Zapada da se zaustavi etničko čišćenje, logori i masakri stotina hiljada civila, malo ko je to pitanje postavio u leto 1995. godine, kada su SAD napokon odlučile da preuzmu vodeću ulogu u okončanju rata u Bosni.

Američki zvaničnici u vrhu dobro su ih znali i upravljajući njima vukli su konce na Kosovu i širom Balkana. Jugoslavija je postala prototip, i šablon za delovanje u Avganistanu i Iraku, Arapskom proljeću.

Imena Medlin Olbrajt, Haviera Solane, generala Vesli Klarka i drugih spominju se i dalje. U bivšoj Jugoslaviji su prijatelji ključnih igrača u vladama bukvalno planirali da pretvore narode i zemlje u kreditore i investicioni “eldorado”.

Priča o tom genocidu u ime demokratije je strašna. Većina naroda sa ovih prostora je vraćena 200 godina unazad u neku vrstu srednjevekovnog života bez nade. Jedini tračak nade za većinu bivših “Jugoslovena” je, sasvim prirodno, EU i NATO savez.

Dok ovo pišem američki, britanski i nemački planeri već uređuju

Siriju. Bilo je zločina i genocida s obe strane u sukobima, od Kosova do ostalih ratova na Balkanu. Ali to nije poenta zbog čega sam se fokusirao na ovu katastrofu.

Pre svega, nijedan narod bivše Jugoslavije danas nema pravo glasa. Drugo, podela među tim narodima je dovela do smrti ili preseljenja miliona ljudi. Ali moja “fantazija” o Jugoslaviji bi možda mogla da bude iznenađenje. Da zaključim. Jugoslavija je izgrađena na ideji da u njoj Južni Sloveni neće ostati slabi i podeljeni narodi. Ujedinjeni u Jugoslaviju ne bi bili lak plen imperijalističkim namerama, kao što se događa danas.

Činjenica je da je posle Drugog svetskog rata socijalistička Jugoslavija postala neka vrsta evropske priče o uspehu. Između 1960. i 1980. zemlja je imala jednu od najvažnijih stope ekonomskog rasta u svetu, pristojan životni standard, besplatnu zdravstvenu zaštitu i obrazovanje, zagarantovano pravo na posao, jednomesečni plaćeni godišnji odmor, stopu pismenosti od preko 90 posto, i prosečan životni vek od 72 godine. Koliko ja znam, ni jedna od država Balkana danas ne može da sanja ni pola ovog prosperiteta.

Takav napredak je među zapadnim silama izazvao želju da unište

Jugoslaviju. Multietničko stanovništvo zemlje je imalo povoljan javni prevoz, stanovanje i komunalije. Neprofitna ekonomija bila je uglavnom u državnom vlasništvu, što nije primer zapadne demokratske ljubavi. U to vreme su od resursa daleko bili Nemačka, Francuska ili Velika Britanija, a bankari Londona i Luksemburga nisu mogli da izvlače milijarde iz socijalističkog sistema. Jugoslavija je morala da umre, a Regan, Buš stariji i mlađi i Klinton su pomogli da se to dogodi.

Politikolog Majkl Parenti, često je govorio o katastrofi u Jugoslaviji. Prema Parentiju, američki cilj je bio da pretvore

jugoslavenske narode u regiju Trećeg sveta, a to je moglo da se ostvari samo podelom zemlje koja će onda otvoriti svoje ekonomije korporativnoj eliti i zapadnim bankarima.

Po raspadu Jugoslavije zemlje je trebalo da pretvore u nesposobne da prate sopstveni kurs sopstvenog razvoja. Razbijenih ekonomija i prirodnih resursa one su tako potpuno dostupne multinacionalnim korporacijskim eksploatatorima, uključujući i ogromna mineralna bogatstva na Kosovu.

Osiromašeno, ali pismeno i osposobljeno stanovništvo je prisiljeno

da radi za minimalne nadnice, koje će predstavljati jeftin radni bazen, a uz pomoć kojih će se lakše sniziti plate i u zapadnoj Evropi i drugde. Demontiranih industrija automobila, nafte, teških mašina, rudarstva i petrohemije, te raznih drugih industrija koje nisu smele da budu konkurencija postojećim zapadnim proizvođačima.

Jesu li Ukrajina, Donbas i Krim razumeli ovo pre EuroMajdana? Koji je na kraju plan za Rusiju? Iako ovo zvuči preteće, žao mi je, to je svet u kojem živimo danas. Snagom uspavanih američkih

građana, drogiranih glupim bezvrednim tricama super-kapitalizma, svet preuzimaju tirani. Ali šta da je Jugoslavija preživela?

Što da je veliki etničko-socijalistički eksperiment i dalje radio? Sigurno bi naš svet bio potpuno drugačiji nego danas. Još jedna stvar, Evropska unija bi uz Pokret nesvrstanih delovala u okviru svojih sadašnjih granica. Bila bi manje moćna i daleko manje geopolitički uticajna. Cela Evropa bi možda dolazila u Beograd, a sada se šest republika bori za mrvice iz Brisela“, zaključuje Batler.