ОВО НИЈЕ МОЛИТВА, ОВО ЈЕ КРИК

Ово није молитва, ово је крик! 

Над овом земљом птице певају тугом! 

Јуче је у једном селу умро последњи становник, 

а сутра ће можда у другом.

Прођите понекад Србијом, 

ви што мислите да сте вeћи од ње! 

Дочекаће вас непокошене ливаде, неузоране њиве 

и људи претворени у мермерно спомење.

Прођите понекад! 

Можда вам се у срцу заломи шкрипање колевке 

што у хладу необране шљиве празна се њише, 

можда вас заболи трулеж којим 

угашено огњиште мирише.

Ви што носите по мери скројено одело, 

молим вас, учините нешто 

за умируће село и мотику што под стрехом труне, 

и вас су грејали пуловери 

плетени мајчином руком од најбеље вуне! 

И ваша се колевка њихала у хладу шљиве, 

храниле вас испуцале руке 

црним хлебом са неплодне њиве!

Ово није обична прича! 

Ово је крик упућен вама што нас представљате у свету. 

Јуче је у једном селу умро последњи становник, 

на бесповратни пут су га испратили 

мршави волови, пас и уплакани воћњаци у цвету.

Ви, што уплићете туђе судбине у венце

као откинуте мирисне ладолеже, 

и ви сте убрани са неке вреже, 

из врта шареноликог неког села, 

у коме су, можда, одзвонила звона 

последњег опела.

Љиљана Браловић